Otadžbina

460

ОТЕВАН ДУШАН

јурну к Јевдокији, притиштеје десном руком на своја нрса а левом руком подиже јој главу, да јој у очи погледа, ал она клону на његово раме. — Од кад сам ја теби господар, сунце моје, душо моја ? Која је то сила што хоће да ми те отме , животе мој ? — и он јој обасу бледе усне својим нрвим пољупцима. Узалуд се сиротица отимала из његовог наручја, узалуд .је Хрисанта упрепаштена викала : — За име божије, светла круно ! . . Он није чуо ништа, он није видео више ништа. — Реци да није истина , данице моја , реци да си хтела само да искушаш љубав моју... Та то не може бити иетина. Онда би лаж била и кад отац своје дете љуби, онда би лаж била и тоилота којом нас сунце загрева, онда би лаж била и овај ваздух што га дишемо, онда би лаж била и оно чему се цео свет моли и што својим Богом зове, ох реци, да си се шалила. . . II он јој стаде љубити чело, косу, образе, обе руке... Сиротица само што "прошапта : — Ах, Душане, уби ме... Издишући благосиљаћу те! — Видиш, сјајна круна, — тумачила му је брже боље Хрисанта последње речи своје другарице, јер се беше уплашила да ће сада све пропасти — видиш да је твој посгупак доводи до тога, да жели себи смрт. Она је у својој таштини да се допадне сваком и теби можда рекла какву нежност у шали , а ти си мислио да је из ње срце говорило. Она не може бити твоја, јер она љуби деспота Константина !.. Душан одскочи од Јевдокије , као да је гују пригрлио био. — Реци, је л' и то истина, Јевдокијо ? Сиротица се вила као црв под ногом своје судбине, али најзад изусти : — Јесте ! . . Душан пребледе и носрну мало, одступи неколико корачаји, прекрсти руке, па са разрогаченим очима гледаше