Otadžbina

462

СТЕВАН ДУШАН

дох да подигнем на престо мојих дедова, и да је учиним краљицом свих српских земаља и поморских , она тргује душом својом ! Јевдокија је дежада подуонесвеснута у крилу своје другарице. Душан се наже над њу: — ГГроклета да си, ж,епо, што угаси најсветију ватру која се у мојим прсима разбуктала беше! Проклета да си што ми уби веру у поштен>е људско. Срам те било! И бесомучник нљуну у оно лице, које је мало час онако жарко љубио, на изиђе. .. На двору га је чекао двородржица, који одмах притрча да огрне свога господара великим црним илаштом. — Угљеша — рече му Душан пошавши с њиме из врта на путању — ти и твој брат вазда ми замерасте што у сред раскалашне Византије и у пуној мдадости мојој живим као калуђер у каквој сихастарији. Од сад не ће бити тако. . . — Светла круно ... — промуца Угљеша Мрњавчевић више уплашен од гласа краљевог него од његових речи. — Да, да мој Угљеша. Ја сам био тако луд, да сам у тврдо веровао да има разлике међу женама. Данас сам видео да су све, од прве до последње — једнаке. Кажи ми како сенабављау Византији оно мало љубави женске што човеку треба на дан? — Господару! ... — муцаше Угљеша, који никако од чуда к себи да дође. — Заповедам ти да говориш ! — грмну Душан. — На водаиа европским, светла круно, има шетница и на њој има један дугачак зид којим је заграђено гробље. На белом кречу тога зида напише се име оне девојке која се човеку најбоље допада. После подне шаљу те девојке своје робове да виде је ли њихово име на зиду написано, па ако јесте, у сумрак ће се наћи свака на шетници, и свака стане на ономе месту крај зида, где је њено име записано! —