Otadžbina

СТЕВАН ДУШАН

463

— Ха, ха, ха! — смејао се млади краљ — па то је миого лакше, пего што сам се ја у овоме дворцу мучио! Сутра ћемо на европске воде, Угљеша! — Како заповеда високо ти краљевство! — рече двородржида. У тај мах спуиггила се стаза кроз један теснац просечен у вулканском стењу, који међу тим беше сав обрастао шушњаром и сниским дрвећем. Тек што Душан уђе у теснац иа један пут звизну некакав необичан нисак, и у исти мах Фијукну неколико стрела поред самих ушију Душанових. — Заседа Господару! — Ха, маћехо, дакле ипак је истина! Ова два узвика јекиуше у исти мах кад и њихови мамачеви посукташе, и кад се зачу Ставрин глас: — Напред јупаци! Зликовци иоскакаше са стења , где су прикривени у шушњару лежали, те јурнуше једни с преда а други с леђа иа Душана. — Ха, кукавице — викну им Душан — да знате како сам сад жедан људске крви, не би ми излазили на сусрет! — и он јурну на њих као орао међу гавранове. У исти мах проломи се таква страшна грмљавина да би сваки помислио свет се руши. И доиста земља се тако потресе, да су сви на земљу попадали. — Милост, милост! — повикаше српским језиком престрављени зликовци у један глас. Душан је први на ноге скочио и први разумео ту појаву. — На колена робље! — грмну им он за тим — бацајте оружје! Зликовци почеше бацати своје мачеве, стреле, секире на једну гомилу. — Рђе од рђаковића! — викну Ставре једини, који први од њих дође к себи — зар се тако реч држи ? — И оп хтеде да јурне сам на Душана , али га овај за тили час тако пробурази да је мртав на земљу пао. 30*