Otadžbina

464

СТЕВАН ДУШАН

— Милост, нилост сјајна круно! — повикаше на ново здиковци. — Вез} г јте се сами! — грмну млади краљ — а ти ћеш их, Угљеша, једног за другог везати. Тако, сад напред! После неколико тренутака ишли су најамниди краљице Марије сви везани пред оним, кога им је ваљало убити. Кад су се спустили близу Галате, угледа Душан читаву гомилу људи где трчи, истом стазом, н>ему на сусрет. Још мало па се пред том гомилом ласно могао распознати џиновски стас кнеза Припца Гребострека и црна раса оца Андонија. — Јес' остао жив, господару ? — виче из далека Прибац — Шта ја рекох, светла круно ? Уставише се. — Један од зликоваца проказао нам је све — настави отац Андоније показавши Марка, који је с њима ишао, једва дишући како се беше задувао — али се бесмо побојали да не стигнемо доцкан. Слава ва вишњих Богу! — Казах ли ти ја, господару, да ти о глави раде? — понављаше Прибац прождирући погледима повезане зликовце. — Имао си право, кнеже — одговори Душан — али ја несам знао до вечерас да су и краљице жене као и друге што су. Спремајте се на пут. Сутра полазимо у Зету. — Бог нека благослови за ту одлуку високо ти краљевство! — благосиљаше отац Андоније. (Наставиће се-)

ИАДАН ТЗОРЂЕВИЋ