Otadžbina

466

СТРДТЕГИЈА II ТДКТИКА

да једна другу савладају, т. ј. онда се бије битка шш извршује нлан војне, па било то у једној битци или у неколико. Но пре самог судара, мора се такође промишљати и то исто онако као и у почетку војне, само овде у ужим границама, на пр: јесмо ли на бојишту јачи или слабији? Јесу ли прилике за борбу боље за нас или за противника? Хоћемо ли га наиадати или га на избраном месту дочекати? Којим правцем и у ком строју треба се прикучити? Са које га стране ваља напасти и како? Како поступати у самом боју? Како и у том правцу гонити или одступати и тд. То је у главном војевање , и ако га добро схватимо, оно је једна непрекидна радња, коју руководи једна непрекидна мисао. Да видимо сада, како поступа војска у војевању. Представимо себи једног вођа и његову војску. Главни вођ има пред очима главни илан: он га кроји, дотерује, мења, онако како се и прилике мењају. Но тај главни план у име извршења дели он на мање планове, предаје их својим подчињеним вођима; ови опет исто тако поступају за своје подчињене, и тако се онај главни план све више и више ситни, док се не дође до простих војника, који су истина лајвише извршиоци, али за које опет не смемо казати, да пемају никаквог плана у својој радњи. Главни вођ има у дзиДу целу државу или највећу њену просторију, бојиште. Лрви његови подчињени имају поједине делове тог војишта л тако се та просторија војевања сужава до простих војника, који се задовољавају са 2—3 кор. земље, летом свог куршума и бодом бајонета. Главни вођ ради само главом ж памећу и не узима у рачун само војску но и све остало, што би по уснех од користи било. Први његови подчињени имају један део те бриге, остали све мање и мање и имају лосла највише с војском, док на послетку прости војници најмање раде главом и памећу а највише снагом, мишицом, на самом бојишту. Што се год дакле од простих ^ојника иде на више, то иланирање или вођење расте а