Otadžbina

КЊИЖЕВНИ ПЕЕГЛЕД

489

ни најмање не уважавају или је још ирезиру. „Ја не читам романе" говоре они, и тада направе на лицу толико достојанства колико ваљда није направио ј:и сам Акакије Акакијевић кад је добио нов шињел. Колико је овде смешно што се тако озбиљно говори, да ништа не може бити паметно што није написано у обичној Форми научне расправе и што није зачињено математичким доказима и Формулама, итд. толико је још смешније кад се така ерунда исказује као ,.реализам". У самој ствари може да буде без икаке вредности најужаснија научна расправа, а један роман може човеку да расветли поглед на свет н да у знатној мери рашири количину његовог знања и нарочито количину његове критике. Повика на забаву саму за се, забаву ап ипс1 М г зхсћ, нема никаква смисла. Друга је ствар кад је забава празна и без вредности. Онда је нападајте, али нападајте је за то што је уђава, и док је рђава. Као год што у књижевности има и врло глупих списа из природне и друштвене науке, па се отуд не може правдати нападање на природну и друштвену науку и не украћује се њпово уважење, тако псто може да буде (ох, и има!) и глупих романа па се отуд тако исто не може и не сме нападати на сам роман у опште, на белетристику. И тако дакле ми не држпмо да је белетристика „лак еспап", него је сматрамо као и остале књижевне послове, и не ослањајући се једино на спољашњу Форму, ценимо је као и сваки други књижевни посао по њеној унутрашњој вредности. А белетристика може доиста да има високу унутрашњу вредност. Довољно је само узети у обзир, да она има за свој предмет: човека са свима разноврсним странама његове природе. Белетристика је по Форми приповетка, и у самој ствари она се и развила из народне приповетке. Но приповетка је само начин да се искажу идеје, а до тих идеја долази се тек путем крптике и индуктивне мисли. Од тих идеја зависи и вредност белетристике и утицај њен; то су те идеје што чине да је, поред можда једнаке занимљивости, бољи Виктор Иго него А. Дима, да је бољи Шпилхаген него Хаклендер и т. д. Те идеје и одвајају роман данашњега времена од романа који само задовољава киселе жеље љубитеља чудноватих догађаја. Суврекена белетристика не забавља читаоца 43'дноватим и новероватним ириповеткама, него га поучава и упућује на размпшљање. Исто као и други књижевни послови, има и она свој задатак и своју цељ, и та наравно није никако у простој забави.