Otadžbina

504

п030ришпп преглед

У „Маркизу Вилмеру" пита један чича раскалашног херцега, кога затиче у разговору с младом девојком, је ди већ усиео; а он одговара: бих ја, али . . . али доста! Па кад истога херцега мајка кори са несташлука, а он јој одговара : а да знамо, мајко, како си ти у твојим младим годинама красна сина! ~~У„Циганину" стари циганин чита декцнју девојкама сеоским код бунара, иа једној вели: Ти си деиа, имаш кућу, ади твоја деиота ндаћа кирију. Да је такав виц пао у нашем дому, у предсобљу, ми би циганина истеради, идп би женска чељад утекда одмах куд у собу. А у позоришту смо везани за наше седиште, не смемо да погледамо у наше сестре до нас п зебемо од страха, да тај отров, који се испрва јавља у обдику руменида на њпхову дицу, не сиђе и у њихову душу. Често се сетим Хајна, кад о овоме мисдим. Дп с1ег Тћа! — веди ои — ћбге 1сћ, ше ји ипзегп Би818р1е1еп (Ие ћеШдз^еп 81Меп ипс! СгеШћк Дез ћ,е1)еп8 1п е1пет НеДегНсћеп Топе ипс1 80 1е1сМ:Гег1л§ 81сћег аћдеШег! \уег(1еп, с1а88 тап ан Еп(1е 8еЊ81 §е\убћп1 \ у!гс 1, 8Ге а1з (Не §1е1сћ§иШ§81еп Б1п§е ги ћеН'ас1Пеп. Нбге 1сћ јепе каттегсНепегНсћеи Н1еће8егк1агип§еп, сНе 8епНтеп1;а1еп ГгешнЛасћаНзћитНтзе т дететзсћаГШсћет ВеГгид, (Не 1асћеп(1еп Р1апе 2иг Таизсћин^ с1ег ЕНеги о(1ег Еће§аиеи ипс1 \\че а1Г сНезе б!егео1;уреп Ни818р1е1тоНуе ће188еп тодеп, асћ! 80 ег&з1 тјсћ тпегев бгаиеп ипЛ 1)0(1ен1обег Јаттег, ипс! кћ зсћаие ап§'8Шсћеп ВНскез пасћ с1еп агтен ипбсћи1сИ§еп Еиде1кбрГсћеп, с1еиеп пн Тћеа^ег Бег§1е1сћеп, §е\\ г 18 шсМ оћие Ег!о1§', \ г огс1ек1ат1г4 шг(1. Рећи ће се: то је претерано, мерити тако строгпм мерпдом реч, израз. Ади једна једина реч може да убије. Зар не бп боље било убити њу, не дати јој на позорницу. — А, иосле, време би било, да се наше позориште престане бринути за свој џеп и угађати и онима , за чију морадну срећу не! хајеАли ми имамо само јздно позориште, веле неки, па се треба побринути за све врсте гледалаца.*Баш за то, што имамо само једно, што сви у њега долазимо, пазите! Па и ако нас има, којима ништа не шкоди, опет је боље, да нама покваренима буде дуго време, него да се онима, који чисти и непокварени долазе, задају опасни ударциу име културе и напретка. —