Otadžbina

НА СРБОБРАНУ

129

Ео у санта' од румепа леда У којим се ладна смрт огледа... Још последње своје зраке Баци сунде на јуиаке Иадигауће — у самоћи, На пољана Србобрана, Предавајућ' црној ноћи Крвав носо белог дана. Ноћ настала — роса пала На бедеме српска стана, Месечина засијала Више славпа Србобрана. Крај месеца сјајне звезде По нлавоме зраку језде, И у дивном огњу гору И небесне зборе збору : Збор о боју прошлог дана 0 иобеди Србобрапа... Са месецом зведе мале На Србобран засијале, А аихови благи зраци Ко благ огањ с неба сјају, Да се под њим одмарају Витезови Србобранци!...

хЛАДИСгЛАВ,