Otadžbina

ВАСА РЕШПЕКТ

187

лија сама с њиме. Да себи донети посластице. Емилија донесе. Ухвати је за руку, начини отачаско лиде, запита за матер, поглади је по лицу, и озбиљним тоном рече јој, да буде овако смерна и учтива као сада, он ће показати према њима учешћа, — ако би породици до каке нужде дошло. Емилија се зарумени и захвали. Мисли се , како је то фини господин, добротвор, а не као други пириветрови што тек девојке секирају. Емилија је његове речи добро утубила. Еад се млађи кавалери с вом разговарају, све се намећу, гдекоји таква обрицаља чини, што Емилија не верује, јер кад би све то тако било, изгледало би као земни рај. Емилија се мало по мало навикла том животу, и већ је много веселија. И мати је нешто умирена. Кћер Марију дала кћери Катарини, сад јој је са свим лакше. Емилију мајка свако јутро отпрати , и у вече је допрати. Мати је држала да је то у реду, а с тим је још горе. Кад мати с њом иде, њен изазивајући поглед, њено окретање, сад остраг, сад на лево, — бадава није било у складу. Преставите себи само, таква девојка као Емилија, а покрај ње такав демон као мати, шкодило јој ; нису се могле бранити од пратилаца. Но и то још како тако, ал наиђе опет неџгго ново. Ја баш једне недеље после нодне, код куће приправљам се, да изиђем на ноље. Неко хукне у собу, кога видим, наш Стева Огњан. Зачудим се. Не каже ни добар дан, иде горе доле бесомучно као дивља животиња, и пита : „Где је Наранџић?" — Каже: „тај штрангов, само сад да је ту, дао бих му ветра !" Ја га мало утишам, и сад ми све по реду исприча шта му се десило код „мизерикордијанаца" и како се ослободио.