Otadžbina

220

СТЕВАН ДУШАН

сам то чуо занех се од радости, и помишљах, Бого да ли ће ме она примити за свога витеза. Од тога дана цело лето сам путовао с једнога турнира 1 на други, само да се витешком славом удворим мојој госпођи. У то стиже и зима, те ја одем пун жудње и туге у замак једнога мога стрица. Стрина ми је та била владика код племените госпође «рца мога, и она ми стаде причати како ме је госпођа хвалила, јер је чула да сам се наумио завештати једној дами у верну службу, па моја стрина навали на ме да јој кажем која је то дама? Ја јој рекох: „Не могу ти је казати док ми се не закунеш, да је не ћеш никоме издати" Она се закле аја јој рекох: „Патојеона сама што ме је, велиш, хвалила. Њу сам изабрао да јој посветим цео мој живот. Ако хоћеш да ме спасеш од смрти, мораш јој се у моје име заклети да је она моме срцу најдража." Она ме стаде одговарати од таке љубавне слЈжбе, али када је видела да ја то не могу, обећа ми да ће све испричати, а јој јоште рекох: „Нову лепу песму сам о њој спевао, ту јој мораш однети, па после да ми кажеш како јој се допада." Кад смо се доцније састали, каже ми стрина „Ја сам јој све казала и прочитала сам јој твоју песму; она одговори: „Песма је добра али је ја не примам, његова љубавна служба не пристоји се мени, немој ми више о њему говорити; ја иризнајем да је твој синовац честит човек, та он је некада био мој двородржица, али што он сад у својој лудости тражи, не ће никада добити. То би моју част повредило а за њега би било сувише части. Али баш да је тај твој синовац суште савршенство, што несам чула да о њему говоре, он се опет не може допасти ни једној жени, јер његова уста стоје са свим наказно на његовом лицу; уста му изгледају, с опроштењем, врло ружно, то ти само знаш врло добро." А ја на то: „Допадала јој се моја уста или не, ја не ћу

1 Витешки мегдани између нојединих витезова или читавих противничких чета и то или само за част или као игра, с оштрим оружјем на »живот и смрт".