Otadžbina

СТЕВАН ДУШЛН

221

више на мени да трпим што је ружно већ одмах ћу дати да се одсече. А ти немој да ми говориш ништа. То је свршена ствар. И тако ја одмах у Мдетке најбољем ранару, па му кажем шта бих хтео. На то ће он рећи: „Пре ародећа не мозке ништа бити. Онда дођи па ћу ти начинити уста, да ће милина бити." Еад сам чуо где тичице певају, помислим сад ће бити доба. Уз пут наиђем на једног сдугу моје госпође, па му поверим како сам пошао у Млетке да једној госпођи за љубав дадем сећи моје три горље усне. Он ме стаде брусити да сам луд, ал опет пође са мном да види како ће то да буде. Мајстор хоћаше да ме веже, ал ја му не дадох него сам седео на једној клупи а он узе резати мајсторски његовим ножем. После сам лежао шест и по недеља као рањеник и тррео сам много мука. Мајстор ми је мазао уста некаквом зеленом машћу, која је тако заударала да несам могао ништа ни јести ни пити. Најзад оздравим и одјашем к мојој стрини, а она ми рече: „Сад нека се нико не усуди да замера штогод твојим устима, она ти сад лепо стоје, и ето ћу одмах да пишем твојој госпођи, она треба све да зна" Ја је још замолим да уз писмо пошље једну моју нову песму — беше налик на поскочицу — коју сам спевао за време боловања у Млецима. На то добије моја стрина од госпође срца мога овакву књигу : „Шаљем ти с драге воље моју милост и услугу, и нека ти је знано да ћу у први понедеоник који дође поћи из ове куће у којој седим пут оне куће коју ти знаш. Преноћи ћу у оној паланци која је близу ње. Молим те дакле, да свакако тамо к мени дођеш па ћу ти одговорити на све што си ми писала. Ако хоће и твој синовац тамо да дође, мило ће ми бити да га видим, али само рад његових уста, како му сад стоје, ни рад чега другога." Кад ми се прочитало то писмо ја се одмах радосно опремим и одјашем онамо где ћу видети добру душу. Али су тамо тако назили на њу да је пре вечери несам ни видео. Ту ноћ несам спавао, и чим је свануло похитам у