Otadžbina

222

стввлн ДУШАН

њеиу свиту те се станем здравити с витезовима и млађима. Кад је капелан служио службу у цркви доживех радост, да угледам моју госпођу. Са страхом јој приступих, а оиа се поклони само, није ме поздравила речима. Служба божја учини ми се сувинхе кратка; шта се читало или иевало несам ни чуо ни разумео, ја сам у њу гледао. Кад сам после службе отишао к мојој стрини, она се на ме радосно смешила: „Благо теби, срећни човече, моја је госгшђа допустила да се уз пут можеш с њоме разговарати, ако се удеси прилика; она са свим добро о теби мисли, говори с њоме шта знаш, само немој дуго отезати" И тако ја јуначки дојашем до ње. Кад ме је близу себе видела окрете се на другу страну. То ме је тако Унлашило да ми реч застаде у грлу, а глава ми клону на прси. Други један витез долете на коњу поред ње а ја се повучем назад пребацујући сам себи овако: „Кукавицо, за што се плашиш од тако добре жене, та она ти није иишта учинила. Тешто теби кад не умеш да говориш! "Тако се окуражим иа јој опет приђем. Пречиста и преслатка погледа ме. И од тога се уплаших, љубав ми уста завеза. Можете ми веровати да у ономе трерутку несам знао где сам. Срце ми је лупало о груди као да виче: Говори говори! Читавих иет сахата покушавао сам да проговорим, али језик беше као завезан. Кад помислим како је било, и не говори ми се о томе. Дан читав прође и ја остах где сам и био. Кад би на ноћишту па стадосмо скидати женскиње с коња, приђем и ја госиођи да јој иомогнем сићи, а она ће на то рећи: „Ви сте слаби; ви ме не ћете моћи скинути." Витезови који око ње стајаху и с којима се она шалила, стадоше се на то смејати, а она склизнув са седла махну руком преко главе, и откиде ми прамен косе, тако хитро да нико није ни приметио, иа ми онда рече: „То нека вам буде казна што сте таква страшљивица; мени нису истину о вама казивали" Она оде својим владикама и ја остах ожалошћен и помишљајући: „Како сам се рђаво по-