Otadžbina

СТЕВАН ДУШАН

223

нашао, ја сам сад за навек проиграо њену мидост". Одјашем у варош у гостиониду и станем се модити Богу да ми одузме живот. Сакрио сам се у једну собу казујући сваком да сам љуто оболео, као што и у истини беше. Цеда ме је снага болела, срце ми хтеде пући, мислио сам, полудићу, и непрестано сам викао: „Тешко мени што сам се родио !" Час легнем, час ходим, окрећем се с једне стране на другу, кршим руке чутаву ноћ. Сутра дан хтедоше да ми траже лекара, ади ја уседнем на коња па као бесен право онамо где сам синоћ моју предобру оставио. Сретнем је на путу где ми на сусрет јаше умотана путничким огртачем. Кад ме јс видсла поклони ми се, и ја сад несам више ћутао.,, Милост моја госпођо — говорах јој — тако вам имена божјег и вашега поштења смилујте се на ме; ја за вас живим, верујте ми ја вама служим од онога слаткога часа кад сам вас први пут угледао; верно вам служим чиста и стална је моја служба. Допустите ми да будем ваш витез, допустите ми да вам служим. Ништа милије не могу нивада добити него што сте ви, чиста, слатка, бдажена госпођо. С драге душе заложићу тело и живот у витешки посао, у свакој витешкој сдужби за вас издржаћу до на крај мојега живота!" „Ћутите", рече она, „ви сте још дете и незнадица у тим ведиким стварима. Ако вам је моја милост драга, не говорите тако, и оставите ме одмах. Ви сте будаласто дете". „Драга госиођо, ја сам само с тога будаласт што не могу с вама говорити како бих желео. У витешкој служби није ни најбољи мудрији од мене, а за верну мушку службу несам ни мало сдаб" „Ја вам не верујем идите од мене, ако несте са свим нолудели, и немојте ми ту шантати. Ви добро знате да ме пазе; ако је когод чуо што сте ми говорили, биће штетеОставите ме на миру, ви сте доиста несносан човек." И предобра се окрете на реч једноме витезу. „Јашите и ви уза ме, свима вам ружно приликује кад ме само један прати и разговара".