Otadžbina

224

СТЕВЛН ДУШАН

Ја викием: „Она има право! Заиста је непристојно". На то се приближе шесторица витезова и наш разговор морао се свршити. Ја се опростим и одем, у себи радостан и весео; чинидо ми се да ми је добро исиало за руком да сам јој казао шта хоћу. За тим сам свако лето ишао на витешке игре и окршаје, а зими сам певао песме мојој госпођи, којој сам их слао ио мојој стрини. Једном сам у њеној служби осакатио један ирст на руди. Она гласоноши није хтела да верује да је то истина, а ја замолим једног пријатеља те ми тај сакати прст осече, и ја јој пошљем осечени прст да се увери. Међу тим сам се био и оженио, али сам ретко свраћао у мој замак и к мојој жени, јер сам у част госпођи срца мога пошао био да преобучен као богиња љубави изазивам све витезове на мегдан на које сам наишао на путу од Млетака до на границу чешку. На томе нуту изломио сам преко три стотине копаља у витешкој борби. Толику славу моју не могоше отрпети завидљивци моји, те ме госпођи оиањкаше, као да сам на томе путу нудио моју витешку љубавну службу и другим женама, и она ми поручи да јој вратим ирстен, једину залогу њене милости, који ми једном даде. Кад сам то чуо, станем кукати : „На што ми сада имање и живот ? Ја ћу иешке као какав сиромашак да одем из земље да ме нико не нозна ко сам." Седео сам и плакао као мало дете. — Кости су ми пуцале од бола. У то уђе у собу властелин од У1енгенбаха честит витез и ломикопља, који ми се на томе путу беше понудио да буде маршал госпође Венус. Он рече: „Шта је то ? Ко вам је на жао учинио те тужите? Реците, па ћу вас одмах осветити." Како се он пријатељски стаде за ме бринути, сажали ми се још горе на му кроз плач рекох : „Моји су јади такви да их не могу никоме казати." Када верни човек виде колика је моја невоља, стаде и он са мном тужити као да плаче мртва оца свога. И беше то чудновато, јер он није знао за што плаче.