Otadžbina

'ЦУРАЂ БРАНКОВИИ

гвоздени вргаак њихов усађеи је у лрво, па с тога не може да удари сидно нити да зада дубоку рану. Турска стрела може бити пробиће панцир , али ће одлетети од оклоине илоче, ма како лака да је." Мало ниже вели да су ипак стрелци најбоља трупа у турској војсци ; за копља тврди да им ништа не вреде. Коњица им је свагда многобројнија од коњице у хришћанских војска. „Турска војена политива вели даље, иде на то да им је војска свагда двојином јача од хришћанске. Ова надмоћност у броју увећава им одважиост, допушта им да могу образовати више одељења, и да са више страиа на непријатеља у исто време ударити могу. Начиие ли најмањи пролом у неиријатељском реду , онда на тај пролом јурну гомилама толиким, да се једва веровати може." С тога Брокијер светује да се сред среда густо збије, да се на крилима стави лака коњица , те да и ова помаже да се средина држи чврсто. Из свега овог ониса турске војске, можемо као крајњи резултат извести ово : У време кад је Ђурађ Бранковић ступио на престо, турска је војска превазилазила војске у сувремених хришћанских држава свима условима успеха: бојном снагом, дисциилином , брзином иокрета и у ошпте маневрисањем. К овоме ваља да додамо још две важне чињенице. Султан је био у оно доба једини владалац , који је имао велику стајаћу војску. У најмању руку 50.000 Јаничара било је ненрекидно нод оружјем и тако рећи на немрекидиом војничком веџбању , а толико хиљада спахија (тимарника и зијаметника) било је свагда спремно, да се па прву бубњаву искупе око свога санџак-алај-бега. Јога на сто година после овог времена о коме говоримо (1427) т. ј. год. 1529, велики везир Ибрахим објаснио је иобедоноснос.т турског оружја разликом, која је иостојала између војничких и политичких устаиова у хришћанској Еврогш и таквих установа у Турској. „Вашцар", рекао је он Николи Јуришићу, посланику краља Фердинанда , „ваш цар кад хоће да ратује, ваља најире да иште да му се одобре Отаџвина и 4