Otadžbina

ПРОКЛЕТИ КАМ

63

празник, кад три пут коло вебеско игра, кад се и баба сирота радује! Смести оваки скуп, овакво весеље, да ме провлињу хиљаде грла и праупудима ио грдилу казују! Какви Искариот, какви Брапковић, ја сам одвојио, ја сам их почастио ! Овако париједајућ као покајнида, трене, ни на томе ни иа овоме свијету но у некаквом мртвом дријемежу, док се опет разабере, напије воде и обрати гудалом наопако: — Хаалах сам страшивији од свакоје дјевојке! Од чега сам се препао? Шта ме је осјенило, да, лудујем као дјете јучерање! Добро ми рече синоћ жена: црна ти памет за довјека! Погодила тако ја здраво! Да ја жалим и браним калуђере ископанике, коју су кренули да ми посунете отачбину! Да ја за њих прегорим темељ и племство ? Да за њих останем спрбгнут под турском тељигом ? Богме не ћу, ако ће ме ђаволи пећи и варити! а може бит да ме је Бог навлаш одабрао да истријебим вакве гаде из ове земље, прије нег је заробе у Турчина ! У тому заспи као заклан, кад било пред зором, снијева му се гђе види пред очима Арханђелову слику, ону исту што је гледао слиту на звонима, а којој се је завјетовао када се у Веригама топио ; и гђе она све виша и виша приближава се к постељи. Хћио би да јој какогођ умакне, да се тргне од сна, да дохвати нбж бјелокорац с чукља, ио га Арханђео способи, притисне му десиијем кољеном димња, загрљуши га лијевом руком да му не да одушка, а десном махне са свом снагом да га мачем посјече. Друшко постави лијеву руку да дочека мач, а десном дохвати Арханђелу бедро да га тобож одбије с трбуха. У тој страхи и муци облије га мртвачки зној скочи с постеље, викне : „дави ме Мијатова права крв !" дохвати нбж, дожене му тилут до гркљана, тамаи да се закоље, кад чу звона гђе славе празничку јутрњу. Баци нож, опаше дроб што га јошт једнако болијаше, отвори махом прозор и погледа пут истока. Бјаше пебо покрио танки плави облак, на истоку црвењаст, а врх поља нануо чај над слеђену слану. Друшко