Otadžbina

66

ПРОКЛВТИ КАМ

од четири виједра, и у њега се вари риба, што се ваља и скакуће по површини чорбе, како је кад кључ гоии иди смота. Обиде Друшко цијелу кухину, гледа види ли ко, слуша плешули чије стопе, примакне котлу проклету руку. Хоће, не ће заже с очима, стисне срцем и изручи угасни прашак из мједене кутије у сред котла, нак бојећи се да то није доста, скопа мећавицу, ужене је у котао, такне му њом дно, пак оберучке стане да мијеша чорбу, како би се прије сваки грунчић расгопио и отров опријенула до једиоме комаду рибе. Поврати мећавицу гђе је и била, пак да се нико не сјети гђе је и што ради, тркне у цркву и умијеша се међу пуком који се с крстима враћао. По свршетку литије, раздијели се скуп на буљуке да благује, да тргују, да се пријатељ с пријатељем а знанац са знанцем поцелива и за здравље упита. Игуман са свештеницима, с кнежевима и с Друшком сједне око велике трпезе, очита нјесму празнику, благослови поставу и наздрави гостима, Ђаци принесу рибу у великијем коситернијем жђелама, свак стане да једе драговољно иза онолико пута. Друшко посрка и он двије три ожице чорбе и очебрсне драчицу рибе као мачка. Отац Максим заврата 1 најирви, пане главом у бљуду и издахне мирно као тић. Остали помисле да му је у грло запала драча рибе, но толико замре други и трећи, на десети и двадесети да није било одмака да се пита ии што им би? Падају и премећу се сви редимице како је ко више заложио или слабијега жељутца био; или се расположееији налазио. Ко јечи, ко рига, ко потхваћа, ко се од ббла за браду скубе, или по поду ваља, или главом о зад удара; ко иризива оца; ко матер, ко Бога, ко свеца. Многи бијеже к вратима или јошт здрави или тонрв смућени, но их ббл и смрт стигну баш при изласку, гђе их хрпа лежи, један врх другога као кладе на посјечену лазу. Друшко скочи преко те хрпе вичући: — Еуга! Чума! Бјеж' ко може! 1 Заврата ко једе хљеба шеничнога, у којему је много врата.