Otadžbina

НА ГРА.НИЦИ

523

— Ама за што, за бога ? Ја се сећам да сте ми причали како су вам у кадетском животу најслађи снови били командовати један пут: (( Корпуси, стројте се у лево!" а сад кад вам се нуди команда јоднога корпуса, ви одбијате ? — Друга је ствар командовати готовим корпусом, а друга кад вам се каже : идите у Луково, па из трупа, које тамо нађете, Формирајте корпус. Међу тим бог зна колико и каквих трупа има, па онда зар ће Осман-паша са целом својом војском поседнувши Зајечар без пушке једне, чекати док ја у Лукову Формирам корпус, зар он не ће похитати да кује гвожђе док је вруће, да се дочепа Честобродице и да иде право на Ћуприју ? А после зар сам ја у таком стању здравља да могу примити на се таку ужасну одговорност ? Што се тога тиче, г. Анђелковић је био доиста у жалосном стању здравља, и тај разлог беше доиста за њ најважнији, као што је његово доцније тешко боловање у Београду показало, јер је најзад морао узети одсуство и отићи да се лечи ! У вече тога дана био сам први пут за столом ђенераловим и за вечером сам видео искупљен готово цео штаб. Али још пре вечере, чекајући с осталима у предсобљу, које је уједно било и трпезарија, бејах сео поред једног стола претрпаног хартијама, и како на врху табака, на који се бејах наслонио руком, угледах име пуковника Милутина, то ме та хартија заинтересова, и држећи да није никаква тајна инструкција, кад тако лежи бачена у остали каос од писама и депеша, станем читати, и на моје велико изненађење нађох да је тај акт смрт наше јужно-моравске дивизије, са којом сам ја до сад делио добро и зло. У том акту стајаше како је главнокомандујући нашао за нужно да се што скорије изврши утврђивање Ћуприје, и како је решио да тај важан посао за одбрану Србије повери њему, т. ј. пуковнику г.