Otadžbina

558

ИЗ НОВЕ СРБИЈЕ

кроз грање и шибље, куда ничија нога не пролази. Густа шума; испод ногу зија стрма провала; према себи, одмах преко јаруге, брда која у небо стрче — страхота Божја! Место пусто и сасвим дивље, горе него и једно што сам га до сад видео; још кад ми вођ рече да су Арнаути испреко границе пре неки дан долазили овде да обиђу своје пусте куће, — ја, право да кажем, покајах се што сам овамо загазио. Али нема се куд; натраг је далеко, мучили смо се читав један час довде, грехота би било не извршити до краја и не видети шта има. После једно четврт часа спустисмо се у јаругу, и ту на левој страни, а на десној поточића који више Шилове утиче у Медвеђу, има, на северној страни, једна црквица, којој је прва преирата 4 корака дуга и широка а друга је порушена сва и само гдегде виде се остаци. Зидана је каменом и гдекојом четвртастом туглом. Малтера ни живописа нема. Двадесет корака ваља се пробити кроз трње. док се до ње дође. Све што сам о овој црквици сазнао, то је : да је, пре 20 година, била читава; да се управо зове тумарачка, јер се и Рафуна пре звала Тумарце, па ]е Арнаути презвали, и да је управо на шиловском атару, па су је Арнаути заједно с њиме приграбили и присвојили. Из РаФуне натраг у Шилову, па одатле, испевши се на један вис, за по часа у Лебане. У Лебанима утиче у Медвеђу, с југа, река Шуманска, коју састављају Бувачна и Трстенска речица, и одатле Медвеђа губи своје име и унапредак се зове Јабланица. Од Лебана у Лесковац има три часа. Пут иде поред Јабланице, левом страном њеном, а она савија право на исток. Све до Лесковца је пространо, родно поље, између