Otadžbina

572

ДЕСПОТ СТЕВАН ЛАЗАРЕВИЂ

оше III, коју ћемо, у даљем току ове расправе, морати више пута спомињати. Међу тим смрт кнегиње Милице (11 новембра 1404, види Годишњ. III, 417 — 420) одазва Стевана из Зете и обустави његово даље ратовање. Док је он примио владу у своје руке и учинио најнужније мере за утврђење своје власти, дотле је — ако не и пре — стигао султанов посланик, послат можда на молбу Бранковића, да га измири са својим господаром, Мусулманом Челебијом. и Бранковићима. У корист мира радила је по свој прилици и република дубровачка, јер је рат у Србији веома шкодио њеним трговачким интересима. Савет, који је веће дубровачко, двадесет првога дана после боја код Грачанице, иослало Бранковићима, тешко да је и сада изостао. 23 Још је врло вероватно, да је и побожна Јевђенија (калуђерско име Миличино) при издисању оставила аманет синовима и унуцима, да се међу собом измире. Све ово скупа, а поглавито повољни увети, које је султанов повереник предлагао, доведоше до мира, негде крајем 1404 године. Какав је био овај уговор, Константин нам не каже. Али знајући, да је Мусулман, крајем 1404, морао ићи у Азију да ратује против брата, а видећи, да после мира Бранковићи опет владају у својој држави (у априлу 1405, Пуц. I, 61 — 62) а Стеван очевином — можемо с доста великом сигурношћу извести : I Да је Стеван тим миром задржао иод својом влашћу земље, којима је кнез Јазар владао, не илаћајући II У писму Ђурђу Бранковићу општина дубровачка вели : «Ето чујемо, да је господство ви у размирици с кнезом и братом му, те нам је недраго. Бог је, сведок, волели бисмо да је међу вама мир и љубав, као што и доликује; а кад би то било, господовали бисте и уздржали земл>у у добру миру и стању, те би и вама добро било, и наши би трговци могли долазити, јер трговац не тражи друго, до мирну и бог^ату земл>у». Овако је ппсмо послато и госпођи Мари. (Пуц. I, 43, 42).