Otadžbina

580

ИОСЛЕ ДЕВЕДЕСЕТ ГОДИНА

Радојка само обори очи па затрепти као прут од страха. (( Шта ћеш тамо? Зар нема иаше и по другим брдима ! — Има, једва прошапуће она. — Има ја како! Али нема оног дроње, оног Страхиња, што по ваздан ћурлика у двојнице.... Ама док ли га само домчам, одраћу га као јарца!" Тако је Живан готово свако јутро припрећивао Радојци, кад се год спремала да изјави овце на попас. Радојка је гледала да како било заметне траг па да се нађе с овцама барем према оној лужини, ако не баш под самом лужином. И Страхињ се нађе у послу на близу око лужине : или сече пруће, или дрва, или какву јапију, или — тек онако којасне се, колико нек се види ту. Кашто јој помогне и вратити овце, кад зађу у шевар, па ако нема никаке опасности онда ће и проговорити коју с њоме. Дуго је то тако трајало. Страхињ и Радојка баш су се заволели, није друга. То су већ сазнали готово сви по Овчини. Неки почеше говорити Страхињу да би добро било да запроси Радојку; али је он све некако оклевао. Знао је, да се Живан неће дати ни осолити. На послетку науми Страхињ да покуша па шта бог да. Замоли неког чичу Средоја, свог првог комшију и најбољег пријатеља, да оде Живану те да му помене.... (( Н1та зар за оног дроњу! плану Живан као помаман на Средоја. Зар за оног што још није из пелена изишао, а већ забаглао чибучић у зубе!... Вала не дам је па макар ми седе плела!" И још је много праскао и викао. Чича Средоје нађе се у чуду. Да није био већ стар и бео као овца, ко зна шта би још било. Док ти се Живан на један мах као нешта досети па се насмеши пакосно и рече: