Otadžbina

ПОСЛЕ ДЕВЕДЕСЕТ ГОДИНа

583

— Ама како би било, рећи ће један, да ми леио узмемо пусат иа преноћимо ноћ — две, е да могнемо заварчити оно чудо.... — Е.... оно јес.... ама знаш.... аја!" замрмљаше готово сви у глас. Као да их прође и нека језа. Они који беху полегали насатке изврнуше се потрбушке, а они што беху потрбушке — изврнуше се насатке. Сви се мало замислише. <( Ја велим, браћо, рече кмет и запара добро оним патрљком, да још једном огледамо. Да нађемо како било воденичара, па ако се одргки — добро, а ако и он пропадне, онда ћемо је развалити па градимо другу где. — Право велиш, да још једном огледамо!" завикаше сви. Таман они то завикаше, а помоли се озго низ један гај неки човек; за појасом му две пушке и велики нож, а преко рамена затурио торбу; хита брзо доле к њима. (С Ко ли ће оно бити! учини кмет, смотривши оног човека. — Чини ми се Страхињ, рече један. — Који Страхињ? упита неко. — Онај из Овчине. — Шта ли ће у Зарожју?" додаде кмет. У том Страхињ сиђе доле к њима. Упита се за здравље, па и он седе међу њих и узе пунити лулу да запали. ({ Ама, кмете, поче Страхињ, пошто одби дим два, вама овде треба воденичар? — Јес, јес! повика кмет и сви с њим — Е ако оћете, ево ја дођох да вам будем воденичар, рече Страхињ. — Шта!... ти!... Страхињ!... бог с тобом!" завикаше сви, и опет се изврнуше, они што беху потрбушке насатке, а они насатке — потрбушке.