Otadžbina

3 Л А Т Н Д ГРИВНА

615

Љубисав. Извините, али Војислав. Не иознајете ме? Ја сам Мишљеновић, — будите без бриге. Љубисав. (тргне се) Ах, ви сте ?! Опростите, што сам се сумњао. Само вас молим, чувајте је што можете боље, — а ја ћу је ипак обићи по који пут. Војислав. Кад год вам је воља, ја ћу се особито радовати. До виђења. (рукује се) Љубисав. јпође. ззмишљено за себе) Моја је нада по свој прилици узалудна.... Изгледа ми, да се о њему и њој не говори тек тако узалуд.... Ех, ти ниси дете, Љубисаве.... Ти зацело жедиш, да она буде само срећна.... Па.... па зар не може бити с њим срећна ? ! Он је за цело ње достојан .. Не морам је само ја љубити, — али је за то морам још више поштовати (оде). Војислав. (гледајући сетно на Иконију) КаКО Да јој приСТуПИМ ? Најбоље ће бити да окушам са њеним чаробним именом. (пр^ђе Иконпји п метнув јој руку на раме, љупко) Умири се драга мајко — Милунка је добро и невино дете. Њу ће бог чувати. Иконија. (тргне се) Пст ! Тихо — да не чује она авст ! Тихо... тихо... Војислав. (ухвати је за руку) Хајдемо мајко... Не брини се за Милунку... она ће доћи... скоро ће доћи , она ми је то казала... Иконија. Теби ? А ко си ти? Војислав. Њен бранилац, — а твој хранилац — драга мајкоГ (Сумрачак се хвата) Иконија. „Њен бранитељ , а мој хранитељ"... чекај... чекај.. јест, сећам се, врло се добро сећам, ти си то и онда казао... 0, ја те добро познајем... али то је било давно... врло давно... Ти си арханђел који си био сишао на земљу; али су људи пакосни , врло пакосни... не трпе међ собом анђела .. Иди,.. иди — бегај од људи... иди натраг у рај, — тамо је отишло и моје дете . Иди... видиш, како је на земљи свуда мрак... тама... Иди... (из дал. иа свира војничка труба) Зар не чујеш херувимске трубе како зову у рај ? Немој се задоцнити... настаје ноћ .. Ха... сад није... Гле како (по улицацама почиње се осветл^авати) анђели Светле праведнима (ухвати га за руку показујући на судско здање). Видиш — онс је рај ! 0, ја видим врло добро... јест... јест оно је рај! Ено и светог Петра како чува на вратима... Он пушта у рај само праведне. (одгурне га) Иди... брже... Војислав. (очајно| Војничка труба — херувимски гласи, — свеће по домовима анђелска светила, — судница рај , — а стражар свети Петар — о, та и камено срце мора на то заплакати!