Otadžbina

РЛ1СМА „ОТАЏБШШ"

619

Беше ириродно очекивати да ће Достојевски, издржавши робију у цвету своје младости и снаге, донети отуда огорченост и мржњу на људе, хладно очајање које му је жчвот отровало, хладну душевну развратност, на.јгору од свију других разврата ... Достојевски напротив вратио се из прогонства само вцше иросвећен, џн се вратио ако не с већом оно с онако нстом великом љубављу спрам људи, којом се свагда одликовао са дубоком вером у Бога и у верозаконске истине, а преко свега тога донео је још и оно што пређе није имао: дубоко познавање руског духа, рускога народа. По повратку из прогонетва Достојевски је почео свој рад с романима „Крокодил", „Ружни анекдот", в 3аписке из подпоља« итд. За тим је био уредник журнала „Време" и „Епоха®. —• У то доба појавише се његовс „Записке из мртвога дома", са којима се започиње слава Достојевскога, коју је он тако потпуно заслуживао. Даље је написао неколико већнх романа: „Преступ и казна", (1866), „Пдиот" (1К68), в Беси" (1873), »Подмладак" (1875), „Браћа Карамазова" (1879—1880). Године 1876 и 1877 издавас је „Дневник пишчев« у коме је све чланке писао сам издавалац. У Августу 1880 године изашао је један број тога дневника, у коме је беседа што ју је Достојевски говорио у Москви ириликом прославе Пушкина, беседа, која је учинила тако силан утисак на искупљену руску интелигенцију и на целу Русију (в. моје друго писмо „Отаџбини" штампано у 18 свесци). Нисац је хтео да с почетком ове године настави издавање свога дневника . али први број наштампан је баш онога дана када је Достојевски умрво. То је кратки нацрт књижевнога рада најбољег и најомиљенијег сувременог рускога писца. Као што горе казасмо, „Загшске из мртвог дома" положише темељ слави Достојевскрга. У њима он црта све што је сам преживео на рсбији и у прогонству. Он не идеалише крнвце, не правда преступе, напротив он црта људе који су пали, у њиховој правој наготи, али у исти мах. својом особитом психолошком анализом тражи у њима виеоке црте човечнооти, и приморава читаоца да заволи човека а не кривца. С друге стране те записке карактеришу како се народ руски понаша према кривцу, коме он даје и осо^ито име „Несрећника." Та је књига учинила, да се промени сама система кажњења и поступања с кривцима. Срдачност и топла љубав човечанска која одликује све списе Достојевскога, произвела је огроман утисак на сву Русију, која чита. Његова снисходљивост наспрам пропалица не беше основана на учењу да човек нема слободне воље и да према томе није крив за злочинства која почини, које се учење пропове-