Otadžbina

БРАТО МАТО

255

— Морамо нћи Ивку, прихватн Станко Џенабет. Поп Миле не може се потужити да смо њега обишли.... Молили смо га толико пута, да нам помогне ако зна што. Кад неће — ми ћемо сад попу Ивку у Рудник, па шта бог да! Еле тако се договорише и уговорише да иду попу Ивку у Рудник. VI Лицем на Лазареву суботу освануше у Руднику пред поп Ивковом кућом: кмет Живко, Грујо Спржо, Станко Џенабет и Рако Тотрк. Веома, је стар тај старн поп Ивко. Није учио никаке богословије, али је знао много више од сваког богословца. Висок је то поп и прав као проштац ; бела брада већ му до појаса. Има већ неколико година како нема ни једног зуба у глави. Он више и не иде по нурији. Дао му је бог сина, па га школовао и запопио; он га је заменио. Поп Ивко махом седи код куће. Кашто чита молитве. Ако се деси те неко занемогне и нигде му не буде лека, онда дође попу Ивку., те му очита страшну молитву из оне старе књиге, па оздрави човек као да руком однесеш.... Чудноватим је путем добио поп Ивко ту књигу. Таке књиге нема јамачно ни у једнога попа. Има више од двадесет година како се попу Ивку приснило: дође му некакав старац, бео, као овца, сав у белом руву, па му рече : „Синко Ивко, не било ти просто, ако не одеш пре сунца до манастирине. У оној дебелој шупљој буквн има књига једна, у њој је уписано све на свету." Мислио је поп Ивко сутра дан — да ли да иде, да ли да не иде. Кад другу ноћ ето ти опет усни : дође му онај старац па вели : {( Синко Ивко ! не било тп просто, ако не узмеш ону књпгу из букве! ,) Опет се сутра дан премишљао поп Ивко — да ли да иде, 17*