Otadžbina

БРАТО МАТО

265

— Може бити није она нп крива.... Људи се оканули сами. Некако у брзо, знаш и сама, почео је Јанко долазити, па и оно дете — Ко зна, бога ми. .. Не могу грешити душе.... Некако чудпо, да се баш онда Јанко повампири.... Еле тамо — амо, изгледало је по разним разговорима, да је готово сво село знало, да ће најпосле брато Мато испросити снашу Смиљу, и ако је та прошевина пзненадила свакога. Док је тако сво село говорило о Смиљи и брати Мати, дотле је дошла прва недеља по Ђурђеву дне. Снаша Смиља и брато Мато венчаше се. Кумовао је Дешо Срндаћ, кмет Живко био старн сват, деверивао је синчић Раке Тотрка. Домаћица на весељу била је тетка Новка. Големо је било весеље на свадби Матиној и Смиљиној. Беше се готово сво село слегло у сватове. Три дана јело се, пило, певало, играло.... Свак је отишао кући и сит и задовољан. Свак је рекао: (( Одавно није било оваких сватова !" Чак и Младен Ногоња рече на подаску : (( Е вала ти, брато Мато, на части и љубави ! Мило ми је као да си ми брат— етоти!" Петрић Голаћ пољуби се на растанку с Матом и рече : а Море кажем ја — ево жива Младена — нема ти онаког чоека у далеку, као што је наш брато Мато!.... Бога ми, ето €аш тако !...." И тако се, боме, брато Мато добрђ окући. Бог зна ■би ли кад год стекао толику баштину и мал, да је још тесао наплатке и дељао осовине. Сад, хвала богу, има свачега доста; има вредну , честиту а и лепу жену Смиљу. Пазе се да не може боље бити. Та пазили су се и док је покојни Јанко био жив, а и после.... Кућа Јанкова беше отворена Мати — што кажу — и у подне и У ио ноћи. Доста је он соли и хлеба појео у тој кући.