Otadžbina

620

ЈУГОСЛАВЕНСКА НАРОДНА ЕЦСКА ПОЈЕЗИЈА

Кличе трећи, к Задру упути Ђурађ деспот за на прика Зета Угре подигнути. Или на другом месту: в држи у руках лук и стриле К'ем одбрани од цесарске Великога Карла силе Пуке словинске и угарске.

С овом Мурат други усрну У Ђу[ ђеву деспотину И посиече још на Варну Краља и угарску војску смину.

Сву босаноку краљевину И гди је Херцег господио Влас пода се турска укину.«

Ко хоће да зна, кога Канавелић из Хвара (Лесине) разумеваше под именом „угарске" војске, кад његов Коломан пође на Задар, треба да прочита његово набрајан.е вароши с. 86 87, тамо ће на не малу пакост наћи у исти мах вароши »Крајиц® (Крижевци) и Загреб, Пожега и „Валпои" побројане крај чисто угарских вароши. Наравно аему је „Кровација" „подложена" аемља Коломану, и т. д. Или да погледамо за часак у певан.а честитога, хришћанско-родољубивога песника Ветранића - са каквом тугом он говорп у „угарској стражици", са каквим високим поштовањем о „угарској круни" („о круно угарс.ка с небеса цослата"); зар он није спевао дугачку месму тужаљау вароши Будиму. Ханибао Луцић вели у својсј Робињи да је слава Дерен-шна већа него Јанка војеводе и деспота Вука, а Златарић служи се истим сравпењем, кад каже : „Вук си деспот с мачем видпт, с копјем Јанко војевода." Вараковић нам приказује у паклу Ђурђа Бранковића, који сам узроке својега проклетства и паклених мука овако описује:

Ђурађ сам рече, бан смидерски Господин, деспотом прво зван, војв"де Вука син, достојан ових тмин кими сам покоран и жива огња плин, ки је дух изгаран: за што бих нехаран свим ки ме љубише, и слугам немаран, ки за ме бој бише. И Јанку војводу нехарно ухитих и многу господу достојством оболих; Михаљ Свилајевић, смидерско заплеће, Стиаан Мусијеви%, друг веран одвеће, витезов пак веће, ких слове славан глас, рад кога трепеће двор царев до данас : бранећ ме сваки час већ копаљ сломише, толико мени влас на глави набише, Они ме здржаху велики прид пуци, на цара мржаху саољами у руци