Otadžbina

ДР. ДАННЛО МЕДакОВИЋ

609

платника из свију крајева и сталежа срчских. Медаковић није никоме наметао свој лист, не хотећи коме наметати својемњење ; иш начином није у свом новинарском послу имао' вересије, за то му је овој и био у пуном смислу речи здрав. Усчех Срискога. Дневника наскоро га је обезбедио са материјалне стране, тако да је без бриге могао у будућност гледати. Колико је мени познато, он је досада једини српски новинар, који је и у материјалном погледу имао успеха. Он га је пошгено и са трудом својим заслужио. У послу му је помагао његов брат Милорад, а кад је овај крајем 18 5 4. године отишао био у Црну Гору за секретара кнезу Данилу, дошао сам ја као помоћник у редакцију Срискога, Дневника. Иначе је Сраски Дневник имао на све стране добрих дописника и најодличнији мужеви у српству слали су му своје чланке. У свом политичном правцу био је Медаковић пријател. уставне слободе; али му у част ваља признати, да није праву уставност видео у оној шаблопи, по којој се на европском западу граде устави. Он је желио за Србпју народно учешће у законодивству, али према околностима и приликама народним. У свом листу давао је он места патриотима из Србије, кад су онп писали о народним потребама; а и сам је врло чисто расправљао о стању у Србији, па његово заузимање за сазивање народне скупштине у Србији није мало помогло, да се уготсвио пут за повратак Обреновића у Србију. 06реновићи га и јесу врло уважавали ва његову у свакој прилици осведочену оданост према њима. Он је њиховом помоћу купио печатњу 1847. године, али после никад није од њих ни примао нити тражио какве потпоре, ако је после 1849. године и био неко време у доста незгодннм материјалним околностима. Њему је савесно и стидпо било, да се њима утиче за нову помоћ. Ако и јесте знао, да га Обреновићи цене као нијприснијега свога, он док је у Бео граду становао, никад није одлазио ни староме ни младоме кнозу, до ли кад су га они позвали. Ово му је готово кнез Михаило и замерао, јер можда ни с ким није могао тако поверљиво и отворено да се разговара као с њиме. Кнез Милош нудио мује 1859. године портФељ министарства просвете. Медаковић није примио ову часну понуду, јер у њему није било жице за „господством" у тривијалном смислу : он је био задовољзн, кад је учинпо, што је држао да му је дужност ; да ли ће му се то признати, та брига није га мучила. Медаковић је био на гласу као русоман. И заиста, у својим листовима он је увек стојао уз Русију, па за време Бахова апсолутизма и док је Аустрија „удивљавала свет својом неблагодарношћу," он је због тога имао доста неприлика од сгране ћесарских Отаџбина XI., 36. 39