Otadžbina

ДР. ДАНИЛО МЕДАКОВИЋ

613

ковић примао какве новчане потпоре од Русије. Од Русије није он ни ордена каква добио; ако га и није тражио, за цело ничо ниј ^ имао од њега више права, да му се од те стране на тај начин признање изрекне. Довољно би било и то што је немачком Петерсбургу Медаковић дао словенско име Петроград, па да му Русн име вазда држе у благодарном спомену. Све што је оданде добио, био је леп прстен. који му је цар Никола послао за његову повеснипу српског народа, У ногледу на Хрвате има се о Медаковићу казати, да он њих од Србал.а није делио, држао је, да Орби и Хрвати увек треба сложпо да раде, сматрао их је за један народ. Тим већма згадио се на оно братоубиствено, самоубиствено, издајничко лудпло, којеје међу Хрватима ових последњих година овладало.*) Не треба 1>утањем прећи, да је Медаковићевим родољубнпм настојавањем празновање св. Оаве, као народнога лросветника и школског патрона, свуда у православном српству у обичај ушло. Исто тако није Јњегова малена заслуга п то. што је 1856. године са другим родољубним Новосађанима у главној скупштини Матнце Српске дат силовит мах идеји премештаја овога завода са периФерије српства у Нови Сад, тако да се тај премештај могао 1864. године и извршити. Године 1853. јавише из Горњега Карловца, да је једва обележен гроб жаркога родољуба, владике Лукијана Мушицкога. Медаковић, који је непосредно у своче завичају гледао спасоносни рад Лукијанов за српство и православље, ватрено се заузме у свом листу, да се на гробу митроноснога песника дигне споменик, доотојан народа и песника Успех је био потпун. Опоменик на Лукијанову гробу диже се данас као анта, којом је на ону страну обележена област српске мисли. Имајући топла чуства аа сваку народну потребу, Медаковић је велику пажњу покланао народној просвети. Особито је свом снагом подупирао младе Орбе, који су се наукама одавали а материјална су им средства слаба била. И ја сам један од оних, којима је Медаковић у школовању помагао. Дарежљивост његову уживали су све до цоследњега часа многи српски ђаци ; а колико сам могао *) 10. (22) маја 1877. пише у једном писму: »Хрватитјераше ирије Мађаре, а сада Бечлије у Босну и Хердеговину, «те бисере Свињи-или Звонимирове круне.« Академијски младенци спремају за ту прилику машмест, од нрилике уман, као што је и одговор им Мајкову. Кажу, да се Хердеговци и Вошњаци боое иод хрватском заставом и за краља хрватскога. Бљувотина сувише.» А 20 Фебруарија 1878 пише: »Лудост,,која је тако страшно против Срба овдје мах отела, досадила ми се тако, да већ и сампремишљам одавдје ук онитисе.«