Otadžbina

САЊАЛО

73

па би, чини ми се, да грну у најгушће ордије, да покају Косово, да сав народ загрле, да га пољубе, да га ослободе. — Причаћу вам о Штуру, продужава проФесор пстим жаром. .Тесте ли слушали што о њему? Велики, редак Словенин. Сиромах народ словачки. Здрав као вода планинска, питом као голуб. Мађари, Немштина, све је то противник иаш. Не, није, криво сам казао : крива су наша уска срца, себичност, неслога. Шта би било.... ох Боже мој, чисто не смем ни да изустим ту једну реч : слога ! Та да је уз нас та велика.... ух (ту проФесор плану, скочи, тресну ногом тако силно о тле, да су прозори засврјали, тресла се «вселена»), Русија, Русија ! Безгранична, велика, силпа Р^сија — колос! Моћна, непобедљива — не миче се! стоји као и ово каспијско језеро, које никуд не отиче. Чујете ли — Русија је силна ! Сви смо упрли очи у њу. А она ? Рођена да заповеда народима, да да заповеда — а шта ради она? Скрстила руке па слуша : покорна службеница незахвалне Европе. Та да ми је једну годину заиоведати на Неви ! Видили би непријатељи Славјана ко је Рус. Дижи Волгу, Дњепар, изведц, све степе, цео Кавказ и Урал, све изведи на границу .... Ради кога ? Да спасеш грешну Европу од белаја. А кад сломијеш Бунапарту, онда те тепшу по раменима, а ти опет откуд си и дошао — у степе ! А Срби, а Славјани ? Пољска ! Пољска! — Сироти Пољаци, омаче се замишљеном Милану. — Је ли баш морала бити деоба Ползске ? питање, које се и нехотице омаче Гргуру. — Деоба Пољске. Рана, велика рана. Је ли морало бити «порабошченије» Србије? Је ли морала Црна Гора изгубити Боку, да је можемо дати на поклон ћесару ? Тако хтео Немац, тако хоће Русија. Русија ! Не Русија, није Русија ! Чујте ме ! Милане, Гргуре, чујте ме ! ова стара, .... запамтите што вам говорим .... ова стара