Otadžbina

92

РАТНИ ДНЕВНИК ЈЕДНОГ ДРУГОКЛАСЦА.

радника, који су на борби, а не оставише ништа својим укућанима ! Жалостни је данашњи дан мог бављења овди. Веде и несреће свуда се нагледах, али шта ћу, кад им помоћи не могох!! Сутра дан кренем се из Крушевца за у Трстеник, својој кући, где исто тако застанем као и у Крушевцу. У место да ме моји суграђани лепо и жељно приме, као што се надах, наишао сам на сасвим обратно ! Они нас другчије не цењаху, него као какве безкућнике и будале, а ево како : По иитању, како живимо и шта радимо, зачух ове изразе : као, да ми овамо ништа не радимо, но само седимо и готованимо се, лр опуштајући непријитеља у Србију ! — све да смо појели, и да се они огуљише шиљући нам храну и обућу, па шта више, да чак поопијамо се, па да незнамо шта и како радимо!! — Ето, таквог гласа чух, уместо похвале, сажаљења и благодарности !!? Истина, ово су ми само говорили они, који у боју никог од свог срца не имаху, а требало је (!) јер се у мом месту рачунаху као први људи. . . . При болници Трстеничкој, био је један лекар, као и шеФ болнице, он је имао уза се још једног помоћника г. Ђ. Молдована, и једног болничара А. Ранковића, са још двема болничаркама, а остали били су сви момци као послужитељи из дућана овдашње варошице. Комесар болнице, бејаше у ирво време учитељ у пензији г. Нес.тор Ђорђевић, из Стопање, а по њиме, г. Милун Ибровац, ђак права, — родом из села Јасиковице овог среза. Све ствари, као и намештај болнички, изузимајући апотекарије, узето је из овдашње варошице од трговачких жена и момака, (пошто су они на боју) реквизицијом. У овој болници, како по уређењу, — чистоти, а тако и у каишарењу лекаровом, ниси могао онако својски, видети, и бегенисати ; све је просто зло и наопако ; нити се знало ко иије, ни ко плаћа !! Нечистоћа је свуда владала, како код болесника, тако и по одајама и авлији!