Otadžbina

124

о нлследп0м праву

законику; да ли основа одговара народпоме духу и да ли је следствено изведеиа; којим редом долазе наследници но нашем закону, лравила која у томе погјоду владају, и да ли тај ред економном и политичном склопу аашем одго вара, и 1 и би који други био бољи, и ако, то који и по чему. — Шта је то право иредстављања и како је у нашем ааконику оно нримљено). Мото : » <3 и јј 1 р г о с г е а 1 ч о Н 1 ј е р.о г и т, <[ и 1 с1 р г ор а §■ а 1; 1 о потјпјз, гј ги с! ас1 о р И о п е 8 П Иогит, с[ и 1 с1 1; е 81 ат е п 1; о г и т с1 Ш » е п1; 1 а, с[и 1 сПр8а зери1сгогит топитеп1а ([ 111 (1 е 1 0 §• 1 а 8 1 § 11 1 Г1 с ц п 1, 11 1 8 1 11 о 8 Г 11 1 11г а еИат с о §• 11 а г е «. Сјсего (Ти8с -и1. СЈиаез!, I с. 14) I. Историјски развнтак идеје о наследном праву. •Тош из најстаријега доба римскога нравознанства водила јо се међу правницима а и ФилозоФима и социјолозима жива препирка о томе: да ли наслеђе долази у ред природних права, или да лп је основ његов у простим произвољним одредбама позитивних закона, везани за интересе извесне епохе, или и само извесних класа друштва људског — борба, која се данас најзад своди иа просто питање : е да ли у нрироди људског бића лежи право да човек пО смрти својој располаже, или да се у његово име располаже имаовином његовом ? Но нарочито од XVIII века, кад су науке правне по дугом мртвилу живо стале да корачају у напред, борба ]е се ова, која је кроз цео ток друштвеног живота у средњем веку непрекидно тињала, још далеко јаче но икад рапије разбуктала. Сеи. симонистична школа и модерни социјализам дали су и изазвали о том сила разних теорија, које стоје чешће у потпуној контрадикцији једне с другима. Јер док једни, као што је нпр. Рос№. веле, да све што је год изображеност у старо.м и новије.м веку великог и сјајног произвела, последица је наследног ирава ; дотле јоШ један од предходпика сен-симонистичне школе. К ауи а1, овако р е ' зонује о нраву наследном : »Човек који је у ирироди завршио своју каријер}-, може лн имати још ма какових права ? Зар није он изгубио с-ве своје способности онда, када је ирестала егзистенција његова ? Зар му н а Ј' више биће, одузсв му светлост, није одузело и свс оно, што је зависило од њега ? — па зар онда последња воља његова можс им а ' ти каква уплива на поколења, која му следују ? За све време