Otadžbina

172

П Р Е К О ГРАНИЦЕ

пуковника, тако да су алексинчани, кад су га виделп тако марцијално обучена. разнели ^а је Књаз „поздравио" министра Алимпија за полковника онако по старпнски а 1а Квћаз Милош, који је свима цивилним чиновницима давао војничке чинове. Оно ми (( дворјани» знамо да то није истина, и да г. мннистар само за то носи војничке хаљине што се није био спремио за зимско путовање,- па му министар војни позајмио „шубу* и униФорму коју је био за се спремио, али прн свем том ја сам га често чуо где иште од Књаза једну дивизију (мање не пристаје) па да он иде на Турке. Срећом ио Турке, Књаз ту жељу свагда узима као шалу свог драгог „доблестног» (за што га тако зове не знам). До министра «доблестног и седп ђенерал За.т, који се свагда и за ручак и за вечеру задоцни барем за неколпко минута, а то изазива врло често Књажеву примедбу — Аћ, уоПа 1е Оепега1,1;оијоигз еп ге1агс[з, сотте 1ез Сагаћјтеге. На што се ђенерал Зах свагда и редовно зацени од смеја, као какво дете (он се смеје (( хихнхи») и ^ош више потоне у његове штаке, докле га не наместе на његову столицу. У осталом он сиромах има права да се свагда задоини, јер њему је десна нога ампутована више колена.... Можда ће се ко чудичи што ће тако стар човек, па још инвалпд, у главноме стану ?.. То иије чудо. Цео свој век провео је тај старац проучавајући стару Србију и приморје да би у том тако давно прижељкиваном рату српском против Турске могао послужпти својим знањем, цео живот је провео спремајућн срнске оФицире за њихов тежак задатак, па зар сада, када је дошло да се решава питање о судби српскога народа, зар он да седи код куће ? Та да су му обе ноге одсечене он би се дао носптн на ратпште само да буде близу војске. Па њему није доста што је уз врховнога команданта,