Otadžbina

174 преко грлнице губио ногу не носи внше ни сабљу, која му је Фактично у животу била авереница љуба и како се у песми каже. До Заха седе обично гости, данас сувоњави и љути пуковник Бучевић, који носи мундир испод блузе, сутра пуначки глав. интендант Марко Катанић, данас ратоборни прота Рушчуклић, у панталонама, блузи, шајкачи и са таковским крстом и сребрном медаљом за храброст на прсима, који кука што има већ три недеље како седи без посла (под тим он не разумева службу у цркви, опевање, крштавање и венчавање, већ битке ) сутра фини мајор Франасовић, или враголан подпуковник Ностица Протић, данас ћуталица Јегиа Велимировић а сутра пуковник Драгашевић, или иншпектор инжињерије Аранђеловић. После гостију, на ћошку стола с леве стране седи домаћин куће, стари ПрендиА. Он је обучен исто онако као што се носио последњих 50 година и као што је описан у првој глави мојих успомена «На граници* само што с леве стране на ћурчету има таковски крст. Кад год га Књаз упита штогод, он устаје на ноге, састави руке на трбуху и остаје у том положају докле год говори с Господарем, и ако му Књаз толико пута каже да седне. Често га изазивљу да прича по штогод из његовог живота. Кад год он прича мене је жао што нпсам стенограФ, јер његпве приче о путовињу на коњу од Крагујевца до Цариграда без прекида и одмора, у коме за 5 — 6 дана није ни јео ни спавао, а често се морао одмах после пеколико сахата из Цариграда враћати у Крагујевац, његове приче, то су чптави романи. С десне стране стола, до пуковника Бобрикова седи некакав цивилни господпн, секретар рускога консулата у Београду. Висок, плав човек са јако испупченим јабучицама и Формацијом лобање која ме потсећа на Нус)госерћа1из. Кажу за њега да зна добро српски, али он се никад не чује, не говори никаким јееигом.