Otadžbina

220 скуирпвшеки? нФбоеии ских слобода. У кратко, врарошђца,;ј9*11 никада не беше тако узбуђена као том ири4,иком. - . Беше доцкан под ноћ кад је г. Пиквик са својнм друштвом, а помоћу својега слуге Сема, сишао с крова Кетенсвилских поштанских кола. На прозорима гостионице «код варошког грба» лепршале су огромне заставе од модре свиле, а на сваком прозору беху плакати на којима је грдним словима стајало н^писано да у овој кући држи своје састанке управни одбор модре странке. На улици беше скупљена гомила беспослпчара која посматраше једног иромуклог господина што с балкона гостионице толико говораше у корист г. Сламкија, да је већ у лицу модроцрвен био. Међу тим важпост и онЈтрина беседниковпх разлога јако је патила од она четири добоша у које непрестано удараху добошари, које је одбор модре странке био наместио на ћошку улице. Срећом поред беседника стајаше кочоперан човечуљак, који на махове окидаше своју капу. на што свагда гомила одговараше са громким „ура!;" на како запурени беседник постајаше све модријн што је даље говорио, то изгледа да је своју цељ тако постигао, као да је сваки његову беседу потпуно чуо и разумео. Пиквиковци беху тек сишли с кола, кад ал већ их онколи читава рул.а поштованнх патриота поздрављајући их трократним «ура" коме се п главна маса на улици одушевљено нридружи (јер ни мало није нужно да гомила зна за што виче «ура и ) тако да узвици постадоше право урлан>е које ућутка чак и оног промуклог господнна на балкону. (( Ура» викаше још једном гомила «И још једно велико ура !" Викну онај човечуљак с балкона, н гомила гракну још једном тако, као да су јој плућа од ливеног гвожђа са Федерима од челика. „Живео Сламки !" грмл.аху поштењаци и патриоте.