Otadžbina

234

СКУПШТИНСКИ ИЗБОРИ

рочито опради руке, да се ви с њима рукујеге. До њих стоји шест дадиља са шесторо мале деце у наручју, коју ћете ви децу помиловати по образу, и упитати колико им је од рођеља. Само пазите да ми не заборавите на ту децу, цељени господине, то прави највећи еФекат. — Ја ћу се старатп свима силама — рече многоп. Сламки. — Па када би се драги господине — насгави промућурнм човечуљак — када би се могли одважити да — ја не велим да је то безусловно нужно, али би добро било, да једно од те дечурлије и пољубите, то би учпнило огромни утисак на гомилу — Зар не би дејство било тако псто, када би ту дужност узео неко из моје партије на се ? — одговори поштовани Сламки — Бојим се да не би — рече деловођа — алп ако ви пољубите које дете, то ће вас на мах учинити безгранично популарним. — Па кад није друга — рече многопоштовани Сламки са самопрегорењем -■ кад већ мора бити, нека буде ! Свих двадесет одборника повикаше у глас да се снровод уреди. Уз одушевљено „Ура» сакупњене гомиле заузеше своја места : банда, констеблерн, одборници, бирачи, коњаници и кола. У свака каруца са по два коња стрпало се по толико господе колико је год могло у њима дупке стајати. Тако н. пр. у колима г. Перкера беху г. Пиквик, г. Снадгрес, г. Тапмен и још шест одборника. Настаде тренутак свечане тишине. Многопоштовани Самујел Сламки изађе из куће да седне у свој батар. — Он је изашао ! — дрекну мали г. Перкер у толико раздраженије што он са свога места не могаше ама баш ништа видетп. Огромно «Ура !* беше одговор