Otadžbina

596

БАРУДАН

сажалила а и муж јој баш не беше тврда срца, те га одране, богати су били а нису имали деце, јер Стана се тек после шест годииа родила. Док је био мали, био је дадиља Стани, ишао је и у школу, ал' није ништа научио, осим једног „оченаша» ! учитељ је за њега го* ворио : глупав је сто гради ! Кад је одрастао, бпо је десна рука газди — Марку ; сав је пооао могао на гвему оставити, па не само, да је држао надничаре у корди, него је и сам за тројицу радио, а јаки је чудо. Џак земље одигне он једном руком па још левом као ништа. Једаред се накренуо воз уз неки јендек крај пута, сад ће се изврнути — а мој ти Барудан потрчи те га подупре раменом и држао га, док га коњи не извукоше. Ни с киме се није мешао, увек би нашао, да што ради ; ако нема посла у авлији, он гледи да помогне Стани, јер како јој је мати умрла сав се домазлук свалио њој на бркљачу, ни ским није речи проговорио, осим ако је имао што од газде да испоручи, па и ако га ко шта запита, он највише ако слегне рамени : ({ а шта ја знам?" И задиркивали га и ружили га, све бадава, не мари он. Сеоске мудрице дуго су се мучиле, да реше то велико питање : какав је то човек? На послетку сложише се у томе: „ћакнут је, понесен па упуштен" па одмахнуше као да би хтели рећи : «залуд сва мука, тај остаје, какав је." Због те његове чудне нарави и дадоше му чудно име — Барудан. Долазио је са салаша. Тамо је газда-Марко па послао Барудана, да код куће с надничарима врше. Све да и није радно доба, не би он ни за главу морио коње, кад може и пешке у село — нема ни сат. Мало се само ознојио те ожеднио, те за то, чим уђе у авлију, прво баци поглед на вршај, па кад виде, како је слабо угажен, намршти се и ћутећи уђе у кујну, да пије воде. Тамо затече Стану — кувала је ручак.