Otadžbina

602

ВАРУДАН

мајка примила га је милостиво, сматрала га је за човека. И он се клонио тог неправедног света, који срца нема, који несретног човека сматра за горег од животиње ; он је сам себи створио свет — рад, ту је он мирно живео; нико га није дирао. У том свету његовом појавила се једна звездица. која биваше све сјајнија, која је и њему светлила. То беше Стана. Један њезин поглед, разведрио би му душу. Колико је год пута хтео себи главе доћи , немогући сносити своје понижење пред целим светом — а то само несретни људи знаду, како љуто боли — један поглед Станин измирио би га са нелим светом, он се одлучио, да за њу живи. Живот му бивагпе лепгаи ; У њезиној радости он се радовао, у њезиној жалости он је туговао ; њезпна реч беше му заповед... Па и она му је вечерас казала, да је луда ' Да му је самом у очи казала, не би га тако болело, ал' пред овим .Јовом, кога он мрзи, што је леп — то га .љути ! па то момче усудило се рећи, да се не боји Варудана —- наказе ! .Тадник не зна, да га једним ударом могу смлавити ! Ко ми -може забранити, да му не отегнем тај танки врат па да се вигае не помакне ? Реко бих им : дошао да краде — нтта има тражити у туђој авлији ? И газда-Марко би ми реко ■ добро си радио! Ал' нека га, нека живи ! Та шта је он крив, што сам ја луда, наказа. Пљуво би ме сав свет, а како би ме Стана гледала ? Није ми ни мало жао било, кад сам Дину удавио, ал на овог овде не могу руке подпћи нешто ми све каже ! махни га, па нека га ! И он оде штали а сузе му опет полетише. Да ли од једа, гато види да је грех светита се правом човеку ил' му је жао на Стану ? ХЛГ Нрогала је скоро година дана. Јова баба-Тинин отигаао у свет.