Otadžbina

70

С А Н> А. .1 О

Милан осети како га на ове непромишљене речи обузе гнев. али се опет поумири. — Најзад како било, Илија; то је моја ствар. Одмах ћу писати оцу . . , још до зиме .... Него, Илија, хоћеш ли ми бити кум? — Лакше, лакше, да не падне крушац с тавана. — Питам те озбиљно. — А ја ти кажем још озбиљније. — Дакле — дај руку ! Илија пружи руку, а Милан, стиснувши је, помисли у свби: «у име Бога свршисмо и утврдисмо". А шта ли је помислио Илија ? Он обично маље мисли, а више говори. Али се и њему у овај мах нешто закувало у срцу, па поче одмах да се прибија, помисли одмах на свој нови положај, на издашност лаковерних сељака, с једне стране на лакомост, с друге стране на штедњу, на скупоћу и на економисање, па најзад се пипну за појас, насмехну задовољно, и — одлучи се. Предузимљивост, енергија, то су његова прасвојства, која му никад нико није спорио. Већ су се пењали уз брдо. Указа се село. Уђоше на вратнице Гргурева оца. Иван Здравковић стао пред кућу и гледа изненађено. А кад чу да су Гргурови другови, скратише му се ноге, па само што викну: Петрија! Запиткивања, и одговарања. Разговор, част — до но ноћи. Али је у школи горела свећа и после по ноћи. Макса се два три пут будио и говорио детету да гаси свећу, да легне. Али га је Даница молила да је остави. Седела је за столом, плела, и гледала у отворену књигу аред собом. То је једна од оних одабраних књига, што их је пре пуне две године послао Гргур. Гледа у слова, али мање чита, више мисли и осећа. Па тек је нешто текне у срце, задркће сва, стисне прсте, протре чело, погледа у икону чело очине главе, па опет у књигу, прочита редак два, па опет се пренесе. Сва јој душа