Otadžbina

414

Н А ПРЕСТОЛУ

— То је лепо од вас да ви ваше жене тако поштујете. То ми је баш мило !—рече дворски лекар. Кум се само нашмрка бурмута па настави : — Ја како, за цело — а оно већ што се тиче због памети и разлога, ту, да опрости Бог и ваш образ, жена је тек за пола човека. Ја ко велим, ако ви допустите, г. дворски лекару, да ми више ништа не говоримо, него да зовнемо жену. Не знате ви како је то добра жеиа ! На Хансовом лицу било је толико среће колико и туге, толико поноса колико покорности. — Како она пресуди, мени је право ! — рече он. Беше му мило што он има таку жену, а опет га по мало страх како ће она пресудити. Непрестано је чупкао дугмад на капуту, као да хоће да се увери јесу ли добро пришивена. — Најзад га кум изгура из собе и он зовну своју жену која је још седела под трешњом. VI Кад је Валпурга побегла из собе, помиловала је дете па га онда даде другарици. — На, придржи га, ја га сада не смем задојити. О јадно моје детенце хоће да ми те отму. Шта ли си ти скривило да ти то ураде ? А шта ли сам ја Богу сагрешила ? Та вал:.да ме не могу присилити ? Ко да мене на нешто примора ? Па онда што долазе ? И од куда баш мене нађоше ? Оди, дете, моје, сад сам мирна, не бој ми се ти срце моје, ја сам тсод тебе, да вндим ко ће нас раздвојити. Сад сам са свим мирна ! Она мету дете на своје груди и гтољуби му ручицу. Тако је затече Ханс па рече — Кад свршите та ваша посла, дођи у собу ! —• Мајка махну руком на њ да буде миран, да јо1 не буни дете. Он стаде као укопан, и није се чуло више ништа осем тица у грању трешње које рањаху своје младе