Otadžbina

НА ПРЕСТОЛУ

одлетаху и долетаху као ветар. Најзад одби се нахрањено дете од мајчиннх груди у свој јастук. Само му се још усташца мицаху. — Хајдемо у собу — рече Ханс тако полако кака нико не би очвкивао од тога коштуњавца — хајдмо Валпурга, нека не реку да ми не знамо како се ваља, па онда није ништа ружно што они траже, а хвала Вогу нико нас нс може присилити, а ја ко велим треба им рећи хвала што су се до нас потрудкли. Ти си увек умела да говориш најбоље са туђинцима, говори сада, па што ти рекнеш и урадиш оно је мени право ! Жена предаде дете старој мајци па пође с мужем у кућу, али све се обзирала и преко кућњег прага се спотаче. У соби је срете дворски лекар и рече јој поверЛзивим гласом. — Драга снашо, мени би остао грех на души када би вас наговарао на нешто што вам срце не ће, али опет дужност ми је опоменути вас да се добро размислите. — Хвала вама, који ви тако лепо говорите, али немојте ми замерити, ја не могу да учиним на жао моме детету — Она погледа свога мужа па брзо додаде а Ш1 моме човеку. Куд ћу ја да оставим и мужа и дете ? —- Па Ханс и дете небиостали сами. Твоја мајка остаје с њима. — Уилете се кум. Дворски лекар му одмах прекпде реч. — Немојте ви жену сметати нека она све искаже што јој је на срцу. Говорите ви само драга снашо ! — Немам ја ништа више да кажем, не знам ништа више. А јес, и ово сам хтела рећи. Од како знам за се нисам нигде служила осем ако сам се најмила за коју надницу ; у овој кућици сам се родила, ту сам одрасла то ми је срећа уделила мога мужа. Ја ниеам никада могла ни помислити да оставим ову кућицу. Та ја то не би