Otadžbina

" 43В

II А 11 Р Е С Т 0 Л У

— Е, спда од свега срца Д'Јбро сте ми дошли рече госпођица м њено лпце које није било ни ма 10 лено г постаде на један пут пријатно — дајте ми обе руке. Ми ћемо ако Бог да бпти добре пријатељице а н треба јер ћемо од сада и дан и ноћ бпти заједно. Мене зову Кастеланком !-- А ја се зовем Валпурга ! — То је лепо име, ја се чадам да ћете га и за држати ? — Моје име ? Ко би ми могао одузети моје име ? Тако су крстилп и тако ме зову од како знам за се ! — Немојте се љутити, добра Валиурго — мг-љаше Кастеланка искрено — будите мпрпи, и што год вам се не допадие а ви ми реците искрено, ја ћу одмах поправити. Ви треба да сте задовољпи и срећни. А сад седите у ову наслоњачу, или још боље на ово канабе, па се одморите. Будите као код своје куће ! — Добро је мени и овде — рече Валпурга и седе у велику наслоњачу. Склопљене руке држаше на коленима. Гђица Крамер посла одмах у кујну да донесу буљона и мало белог хлеба за престолопасљедникову дојкињу. Кад се окренула виде да гошћа горко плаче. — За име Божије шта вам је ? Та ваљда се не бојите ? Да немате што на срцу ? За што плачеге ? — Пусти ме да плачем, то ми добро чини. Гутала сам колико сам могла, па сад пусти ме да се исплачем. Та ваљда се сме плакати кад је човеку нешто жао ? Нисам ја зпала шта радим кад сам пристала. Живога ми Бога, ја то нисам овако замишљала ! — Ама шта се догодило ? Ко вам је шго на жао учинио ? Тако вам Бога престаните плакати, јер ћу ја страдати што сам трпела да плачете. Та само ми реците шта желите ја ћу све учпннти ! — Не желим ја ништа друго већ да ме пустиш да гтлачем. Ах детенце мојо, куку Хансе, јао нано! Али