Otadžbina

Н А ПРЕСТОЛУ

439

Валпурга беше срећпа да чак и ту знају за њене родитеље, а беше јој право да су и други чути могли ко је она и чнја је. Она пође за личним лекарем, који се са н»еним оцем знао, тако радо ка' да јој је он отац у другу собу. На скоро иза^е лични лекар, узе свога колегу па одоше. После се врати и Валпурга у собу са спуштеним очима. Кад их је подигла беше врло срећна да је била на само са Крамеровом. Њене мисли мора бити беху код куће, јер онда викну радосно — Боже мој, како сам могла заборавити ! И она извади кришку хлеба из 1>епа, коју јој је мајка дала на пут, и прво што је у дворцу окусила, беше хлебац који је њеиа мајка умесила. Она јој је рекла да ће једући тај хлеб у туђини 8аборавити на своју тугу, и тако и беше одиста, са сваким залогајем постајаше веселија. Сад слободно нека дође деведесет и девет краљица, нмти ће се уплашити ни расплакати. [Она још покупи по крилу мрвице од хлеба ка' да је света навора. ^Па онда окуси мало и чорбе. — А могу ли се ја где год умити и очешљати Т упита за тим. — За цело, г. дворски лекар баш је тако и наредио ! — Е већ за таке ствари не треба ми баш ничија наредба ! —■ рече Валпурга срдито. Госпођица Крамерова шћаше да Валпургу Фризира некаква собарица. — Док сам ја жива не ће ме за цело Јтуђа рука очешљати — рече она, и после неколико тренутака беше готова и весела. — Тако. Сад могу ићи краљици. Како је зовете ?— Воличанство, или премилостива госпођо! 29 *