Otadžbina

440

Н А II Р Е С Т О Л У

— А у црквн, кад оно беше молитва за њу, рекоше: мајка отаџбине. То је много лепше, и да ја могу тако да се зовем, нико ми не би другаче каз'о. Сад хајдемо! — Ваља причекати док вас зовну. — Па добро. Само нешто би вас молила, да ме тикате ! — С драге воље, само ако одобри прва дворска госпођа ?— Ху, зар и за го ваља искати одобрења. Али сад смо доста торокали. Само још једно. Која је ово жена што јој слика виси о дувару ? — То је краљица ! — Зар ? 0, ала је лепа! Али само много, много је млада ! — Па дабоме. Сад јој је тек осамнајест година !Валпурга је дуго гледала краљичину слику па се онда окрете, клече пред наслоњачу и очита једно «оче-наш» Она се још молила Вогу, кад ал' на врагима закуца; један лакај уђе и рече — Дојкињу Његовог Краљевског Височанства зову к Њеноме Величанству ! Валпурга устаде и пође за слугом. Госпођица Крамерова пратила их је. X. Пређоше преко некакве дугачке узане сјајне осветљене авлдје ; иапред иђаше је ^ан слуга с Фењером у коме беху две упаљене свеће, па се онда иопеше уз некакве мрачне басамаке у краљевску ложу дворске цркве. Ту беше пуно меких столица за двор, и Валпурга се наже с балкона те загледа у грдну не осветљену просторију, само једно кандилце беше упаљено пред сликом богородичином.