Otadžbina

Н А ПРЕСТОЛУ

441

— Ти си свуда па и овде ! — рече Валп^рга скоро на глас, здравећи богородицу и њено чедо, као неку стару познаницу. Као кроз маглу засија се у њеној души мисао о вечном божанству материнског позива, како га вековима славе у песми и у слици, молитвом и жртвом. Она климну још једном главом на икону, па онда пође даље. Сад су прошли кроза престону дворану, кроз огромну салу за играње, и Валпурзи се чинило као да иде по стакиету. За тим настап е ман.е собе у којима би се могло живети. Нигде никаквпх врата, вуда две дупле тешпе завесе. Пајзад стадоше силазити низ пекакве стубе од белога мрамора, које беху застрте богатим ћплимима а ограђене златним решеткама. Кад сиђоше, пуно лакаја и стража. Пролажаху кроза собе које беху пуне некаквих људи у најживљем разговору. У трећој соби сретоше личног лекара, Он узе Валпургу за руку одведе је пред једног човека у сјајној униФорми са многим крстовима и звездама на прсима и рече. — Ово је Његово Величапство Крал> ! — Познајем ја Господара — рече Валпурга — видела сем га кад га је мој отац са Хапсом возио преко нашег језера ! — Е, па то смо ми онда стари познаници — рече Краљ — и гледаћемо да останемо добри пријатељи. Сад иди Краљици и пази да је не раздражиш ! Он је отпусти махнувши руком а лични лекар и прва дворска госпођа која се такође ту обрете, одведоше је даље кроз неколико соба које беху тако застрте да се ничији корак није могао чути, Пази да је не раздражиш — не раздражиш ? Око те речи Валпурга је много лупала главу. А што би се она с Краљицом свађала те да је раздражи ? — јер она није знала ни за какво друго дражење до кад се људи свађају. Ово гурање тамо амо уз басамаке и низ басамаке, кроз толике ходнике и собе, Јтолика господа и