Otadžbina

442

Н А ПРЕСТОЛУ

госпође што беху сви упиљили у њу, најзад оиомена Краљева — она никако није могла да појми шта је то раздран;ено, и ако сама беше у том тренутку раздражена. Најзад отворише једну зелену собу која изгледашв као да је издубљена у једноставном драгом камену. Са плаФОна висила је ламиа са зелеиим стакленим звоном, те обасјаваше целу собу некаквом чаролијском светлошћу. У дну собе беше кревет са свиленим небом над њим и са блиставом круном на врху. У том кревету лежаше Краљица. Валнурга чисто није дисала. Учинило јој се као да око оног благог женског лица треити светитељски сјај. Је си ли ти то ? — упига нежан глао. — Ја сам, госпођо КраллЈце, помози вам Вог. Будите само мирни и срећни. Хвала Богу кад је само све на миру прошло ! С овим речима приђе Валпурга Краљичиној иостељи и не даде се задржаги ни од личног лекара ни од прве дворске госпође. Она пружи Краљици руку, и две руке, једна тгфда као кора каквога храста а друга нежна као лист од крина, обухватише се. — Хвала ти што си дошла! •— А је си ли радо дошла ? — Дошла јесам радо, али нисам радо пошла ! — За цело и ти волиш твоје дете и твојега мужа од свега срца ? — Па и ја сам жена моме мужу и мајка моме детету ! — Али твоја мајка за цело ће добро чувати твоје дете ! — Ја како ! — рече Валпурга. Изгледаше као да краљица не разумеде да та реч значи : ма то се разуме по себи. За то упита : — Разумеш ли ти све што ја с тобом говорич ? —-