Otadžbina

чиновничке г1лате

1 ?5

Ако наша досадања излагања нису у стању да разувере г г. радикале о погрешности њиховог мишлења о овој ствари, оно без доказа не можемо ни ми њима поклонити веровање, кад га ни они нису вољни нама поклонити, па и ако би пре и више места имало да се нама, који ствар, баш зато, што нас се тиче, боље и тачније познајемо веће веровање поклонити њима, иего који чиновнички живот тако рећи »кроз плот* гледају. Ииеац ових издагања и сам спада међу оне чиновнике, који према мишлењу г. г. радикала имају масне плате, па ту плату . .400. талира има већ од десетак година, ама он ни мало не осећа да има „масну" плату, већ шта више сваког дана уверава се, да му та плата како које године доцније све мању вредност представља, да мора да се добро узме на ум при сваком свом издатку, само да не дође дотле, да му оде и оно, што је уштедио некада од евоје истина номинално мање, али свакојако од такве алате, од које је био у стању и да живи а по нсшто и на страну да остави. Ако г. г. радикали не верују на част писцу ових излагања — а он, у осталом, сме о себи да тврди, да нити је раскошпик нити је циција, — да оваво и са његовом »масном« платом стоји — а то све вреди и за остале српске чиновнике — онда неби остало друго, него да их увери рачунима о својим приходима и расходима, које доста тачно и уредно водн, већ од 17 година.. Нека они не гледају толико на г. Отојана Вељковића, јер јако сумњамо, да је он својом тековином додао и једног гроша ономе имању, што му га је отац остмвио, не зато као да г. Вељковић није уредан домаћин , но што су такве прилике да није могао то учинити. А с друге стране нека опег не гледају ни на оне, који недозвољеним путем дођоше до знатног имања, а који се ни у своме друштву међу чиновницима не сматрају другче него као беда, као беле вране; него нека гледају но оне чиновникда, који и све своје време посвећују пословима државне службе, ове отправљају и ревносно и савесно а и као добри домаћини воде рачуна о целом свом животу, јер то је правило, а Фала Богу, већина наших чиновника још је у границама овог правила, из којих само по неки, као изузетци, излете. Да повторимо наше гледиште на ову ствар, па да једном закључимо наш говор. . Ми држпмо да г. г. радикали, — а и сваки други, који би мислио као оии — греше, кад* држе, да су плате наших чиновника велике. Ми сма грасмо аа своју патриотску дужност да скренемо пажњу наше публике на ово погрешно мишљење. Пустити да нека пс-