Otadžbina

Н А П Р Е С Т О .1 У

619

Краљица упита — Шта је теби? — Дх. Воже мој, опростите, госпођо краљице, али тамо се људи муче и наирежу, ја знам како их болу леђа од оних тешких врећа кропира, што тамо оне жене носе, а ја се возим на четири коња, ка' да сам нешто боља од њих. Тако ми је на души као да би требало све те људе да молим за опроштај што се тако господски поред њих возам, као да би им морала рећи: немојте се љутити, добрк људи, до године ћу ја бити опет ка' и ви, ове хаљине што на мени видите, ова кола, ови коњи, све то није моје, све је то позајмљено. 0, госпођо краљице, опростите што ја пред вама морам све да избрбљам што ми дође у главу, али ви умете све на добро да окренете. Ја само отварам пред вама моје срце! — и Валпурга се насмеја. — Разумем ја тебе добро — рече краљица — и то је врло лепо од тебе што жудиш за својом кућом и својим начином живота. Мени би жао било кад се ти, после бављена у двору не бд осећала код куће онако срећна, као што си ире била. А можеш ми слободно веровати да ми, који седимо у оваквим колима имамо често и горих брига и мука но они људи тамо што морају босоноги да ходе гго оним џомбама! — То знам — рече Валпурга — нико не може више да поједе него да се насити, рекао је мој покојни отац — и владарке морају своју децу саме да носс и саме да роде, у онаквим истим боловима ка' и друге жене, ту их нико не може одменути! Краљица ућута и погледа у страну. Главна дворска госпођа даваше Валпурзи знаке да не говори више. Али тако је то; Валпургу је те пко навести да говори а кад једном отпочне, она не зна шта је доста; то вам хучи и прашти као какав плгниски поток преко стена