Otadžbina

Н А II Р Е С Т О Л У

У двору беше све мирно. Нико јој не изађе на суорет осем старог касгелана, који је брзо отурио своју лушу. — Где је госпоштина? — упита курир. —• Данас је ручак на ђаво.ћој предикаоници — гласио јс одговор. У тај мах зачу се из баште један врисак — Моја гроФица, моја гроФица је дошла ! — викаше Валнурга, и стаде јој кроз плач л>убити руке — 0 сада је тек свануло, сада ће тек бити дан! Ирма утишаваше узбуђену, ал оиа рече „Идем ја одмах да кажем краљици. Она је сама код куће, седи тамо горе на брежуљку па црта. Она не иде на ове теревенке, јер знате, у нас је сада сваки дан сабор или преслава! Ирма заповеди Валиурзи да још ништа не јавља краљици, она ће већ сама отићи к њој. Она оде у своју собу где је дуго седела сама у мислима. Беше јој ка' да је пружила пријатељску руку, а нико је не прихваћа. 11ред вратима њене собе гураху и намештаху њене сандуке; на један пут сену јој кроз главу успомена како је онда, као мало сироче у црно обучена седела у својој соби, а у другој соби се чуло како намештају мајчин мргвачки сандук. За што да јој се то деси баш сад ? Она устаде. јер иије могла вигие бити на само. Она се пресвуче брзо и отрча краљици. Ова је из далека угледа и изађе јој у сретање. Ирма се саже да јој пољуби руку, али је краљица подиже, загрли и срдачно пољуби у уста. — Само ви можете додирнути ове усне, које је отац мој нољубио — рече Ирма, или управо није рекла, само је мицала уснама као да изговара те речи, а из дубине душе иодиже јој се мисао : Хиљаду пута ћу радпје умрети него да ожалостим ово свето срце! •Од оте мисли обасја се цело њено лице, и краљица узвикну одушевљено Отаџбина Х1Т 4 8