Otadžbina

II А 11РЕСТ0ЛУ

647

роницом Штајгензковицом и швном ћерком, и да им је •саде отишао у походе. Крлљ је иоздравио Ирму тако Формалистички, да ирва дворска госпођа не би могла ни трунку замерити. Они су се у осталом ноздравили пред краљицом која рече — Чисто не умем исказлти колико сам срећна што нам се наша гроФица вратила. Ми смо данас ировели неколико блажених часова. У вече је био ватромет који је краљ нарочито за ,доче.;, Ирмин наредио. Далеко у околини сгајали су људи и гледали дивну бојадисану ватру која је у најразли-чнијим облицима шикљала у небо. Најзад је пламтило име гроФице Ирме, које су дрншли нланински стрелци. Ватре -су праштиле, из шушњара се разлегала музика, којој у даљини одговараше одјек, и у сред те велике иочасти коју јој указиваху, Ирма је мислила само на оно Валпургиио «А како је твој отац? в ГроФ Еоерхард беше међу тим на једном прозору својега замка, гледаше у звездано небо и помишљаше : Сваки човек који шиви у вечности , он је сам , сам као оне звезде у етиру, он иде својом путањом, на коју ништа друго не упливише, до закон о привлачењу и одбијању светских тела око њега... Те ноћи сневаше Ирма. Једна звезда с неба паде јој на груди; она се маши руком да је ухвати, али она се диже изнад ње, претвори се у једну људску прилику, која се од ње окренула викнувши јој: И ти сисама! —